Reka sa mirisom sandalovine...

Na putu od Asuana do Luksora mogu se probati sendviči u hotelu gde je Agata Kristi pisala "Smrt na Nilu" ili slušati ceo nubijski orkestar na felukama

Nekad je svaka mlada engleska gospođica koja je držala do svog ugleda pre braka preduzimala neobičan poduhvat - obilazak egipatskih starina. Na slikama s početka prošlog veka engleske dame obavezno su pozirale u belim haljinama, šeširima i čipkanim rukavicama. U jednoj ruci držale su lepezu, a u drugoj - čekić. Ovako naoružane gospođice pridržavale su se običaja da odvale kakav komad egipatskog hrama i tako se u otadžbini pohvale kulturnim putovanjem. Srećom, u Egiptu je bilo više hramova nego engleskih gospođica pa je današnjim turistima ostalo toliko spomenika stare egipatske civilizacije da za dve nedelje obično padnu na nos, a utiske sređuju tek kad se vrate kući otvorenih usta.

Smrt na Nilu

Krstarenje Nilom obično traje sedam dana i počinje u Asuanu, nekadašnjoj prestonici Nubije, zemlje zlata. Od Nubije posle podizanja brane i izgradnje Naserovog jezera nije ostalo gotovo ništa, a Nubijci, visoki crnci izuzetno lepih crta lica, koji su nekad bili elitni vojnici faraonove vojske, uglavnom su iseljeni u industrijsku zonu kao radnička klasa.

Asuan kao najjužniji egipatski grad, kapija Egipta prema Sudanu, ima samo jedan kišni dan u godini, pa je još početkom 19. veka postao omiljeno mondensko zimovalište engleskih lordova, paša i emira. Danas je početna stanica stotina turističkih brodova koji plove Nilom do Luksora i nazad. Svi brodovi imaju četiri ili pet zvezdica, gornju palubu sa bazenom i ležaljkama za sunčanje, stolove za stoni tenis i kartanje i razlikuju se samo po količini luksuza. Uobičajena su tri obroka dnevno s obaveznim ispijanjem čaja u pet posle podne, što je divan engleski običaj kombinovan s egipatskim kolačima.

U Asuanu živi vrlo malo Nubijaca i uglavnom trguju ili u felukama, tradicionalnim čamcima s kosim jedrom, zabavljaju turiste pevajući stare nikad zaboravljene pesme o nubijskom kraljevstvu. Nubijski orkestar na feluki je nezaboravan naročito noću, samo imajte u vidu da feluke nemaju ni vesla ni rezervni motor, pa ako stane vetar, staće i feluka, što i nije tako loše ukoliko vam brod ne kreće za sat vremena.

Obožavaoci Agate Kristi ne bi trebalo da propuste pristajanje uz ostrvo Elefantin s ogromnim stenama koje podsećaju na slonove na kupanju. Ostrvo je nekad bilo granica između Egipta i Nubije, a danas je na njemu hotel "Old katarakt" gde je Agata pisala "Smrt na Nilu". Ulaznica košta oko 35 evra po osobi, a uračunato je piće i sendviči. Brod "Sudan", gde je sniman istoimeni film, i dalje plovi Nilom. U kabine se ulazi spolja i sve je kao nekad dok je njime krstario isključivo kralj Faruk.

Pored Elefantina je ostrvo Kičener, botanička bašta sa egzotičnim biljkama iz celog sveta. Nekad je bio vlasništvo lorda Kičenera koji je odavde kretao na ratne pohode na Sudan, a sad o bašti brine država.

Pored hrama na ostrvu Fila može se popiti kafa u društvu rascvetanih bogumila, košta duplo skuplje, ali je jedinstvena prilika da pored zidina hrama boginje Izide, gde su nogom nekad smeli da kroče samo sveštenici, turisti spokojno ispijaju crnu kafu.

Na obali Nila je i mauzolej Age Kana, duhovnog vođe šiitske sekte Ismailisa. Građevina od ružičastog mermera podignuta je 1950. ali su turisti sevali blicevima, ulazili obuveni pa je uvređena udovica zabranila na vjeki vjekov tuđinskoj nozi da stupi u mauzolej.

Brodovi obično plove noću do sledeće turističke atrakcije u blizini Nila, tako da ujutro osvanete u Kom Ombu, selu 48 km od Asuana, gde je podignut istoimeni hram. Svuda vas dočekuju egipatski trgovci. Na obali su tezge naprosto načičkane galabijama, ogrlicama, papučama, svetim mačkama od granita, a svi galame, kunu se, obećavaju, teatralno se hvataju za glavu i cenkaju do iznemoglosti. Ako turista sedne na dok, prodavcu je zabranjeno da mu priđe na više od metar da slučajno neko ne bi naudio vlasniku strane valute. Ali egipatski trgovci su se dosetili pa ne nadiru samo s kopna na razdragane turiste opčinjene egipatskim starinama. Desetine čamaca kao jato ajkula svakodnevno prati turističke brodove. Sa čamaca na gornju palubu leti sva trgovačka ponuda, od peškira do marama, a ako se sklopi posao, turisti se baca kutija od fotografskog filma napunjena peskom. Novac tako bezbedno sleće u čamac, a ako i promaši, trgovac bez razmišljanja skače u vodu. Bar nema krokodila u egipatskom delu Nila. Poslednjeg su ubili Englezi početkom 20. veka.

U Edfuu, gradu gde se uzdigao bog Horus 65 km dalje, ista slika. Jato brodova parkiranih poprečno, pa je nekad potrebno da prođete kroz tri broda da biste stigli do obale. Usput promiču peščana ostrvca, na obali pod palmama pasu magarci i bivoli dok se rekom, koju je istoričar Herodot poredio s morem, širi miris sandalovine. Jedino su kanali Nila zagađeni i ne preporučuje se čak ni brčkanje nogu, mada nije retka slika da na jednom mestu kanal služi kao deponija, a sto metara niže žena pere šargarepu. Vlasti su učinile sve da nauče lokalnu sirotinju da smeće baca na pravom mestu, pa su čak imami dobili zapovest da petkom u propoved utkaju koju reč o ekologiji. Ipak, navika uvek pobeđuje, čak i veru.

Luksor, koji je nikao na ruševinama egipatske Tebe, turistički su posećivali još stari Grci. Ovde je smešten Muzej mumija, gde se može saznati sve o balzamovanju na egipatski način, a do čuvenog hrama u Karnaku stizalo se nekadašnjim kanalom koji je povezivao hram sa Nilom. Tada je postojao mol gde su pristajali brodovi koji snabdevaju hram, a do njega je vodila kolonada sfingi s glavom ovna i telom lava. U blizini Luksora je selo Deir el Medina gde su smešteni kolosi Memnona, ali i Dolina kraljeva s grobnicama kraljeva 18. i 19. dinastije. Imena faraona ispisana su po zidovima grobnica jer se verovalo da se izgovaranjem faraonovog imena on vraća u život.

Verovao ili ne u zagrobni život, turista na krstarenju Nilom ne treba da propusti vožnju kočijama koja se nudi u svakom usputnom mestu. Najviše ih je u Luksoru, a kad kočijaš ugleda pešaka-turistu teško će se okanuti mušterije ukoliko se ovaj prevari pa zastane. Vožnja se ugovara unapred, a onaj ko vas je jednom vozio, smatraće vas svojim vlasništvom, pa će uzbuđeno mlatarati i vikati konkurenciji: "Ovo je moja gospođa", na lošem engleskom, ali da ga obe strane razumeju.

Za jednu noć iz Luksora se brod vraća u Asuan i sledi najveličanstveniji doživljaj u Egiptu - hram Abu Simbel. Za njega se treba dobro pomučiti. Ustajanje se zakazuje u tri ujutro, pravi se konvoj autobusa i kombija i putuje 280 km do hrama starog više od 3.000 godina. Kada se gradila velika brana na Nilu, nastalo je najveće veštačko jezero na svetu - jezero Naser, ali i jedinstven poduhvat premeštanja hrama Ramzesa Drugog i njegove žene miljenice Nefertari.

U spasavanju Abu Simbela čija je grandioznost predstavljala i otvorenu pretnju divljoj Africi u vidu ogromnih Ramzesovih statua, učestvovao je ceo svet. Abu Simbel je bio detaljno pregledan, fotografisan, klasifikovan, radiografisan i snimljen iz svih uglova. Juna 1963. godine doneta je konačna odluka: iseći hramove na velike blokove od po dvadesetak tona, izdići ih na visinu na kojoj bi bili bezbedni od vode veštačkog jezera, a zatim ih brižljivo rekonstruisati na mestu koje bi bilo najpribližnije prvobitnom. Posle trideset i tri veka desilo se da celo čovečanstvo radi u Ramzesovu slavu. A njegov hram je bio projektovan tako da u najdublju prostoriju u hramu na sam dan njegovog rođendana prodru sunčevi zraci i obasjaju njegovu statuu. Najveći naučnici 20. veka dali su sve od sebe. Promašili su Ramzesov rođendan za jedan dan.

SANJA M. TOMIĆ / FOTO: SANJA M. TOMIĆ I ARHIVA PRESSA