Turistima se sada nudi obilazak Drezdena u konvoju trabanta kabrioleta, a ceo doživljaj zove se Trabi safari.

Istočni Nemci danas prolaze kroz neku fazu "ostalgije", tj, nostalgije za starim dobrim danima komunizma kad je sve bilo "bolje".

O bogatoj istoriji Drezdena napisane su mnoge knjige koje pokrivaju 800 godina od osnivanja ovog grada na istoku Nemačke. Meni lično je najinteresantniji period za vreme vladavine kontroverznog kralja Saksonije i Poljske krajem 17. i početkom 18. veka Augustusa Snažnog, čoveka koji je najzaslužniji za ono što je Drezden danas. Nadimak "snažni" ne proizilazi samo iz njegove natprosečne fizičke snage i visine, nego i zbog činjenice da je - citirajući lokalne istoričare – ostavio iza sebe između 360 i 390 sinova i ćerki sa velikim brojem ljubavnica. Ženu je ostavio da čuva jedino priznato dete u dvorcu u Drezdenu dok je on putovao po Evropi i provodio se. Osim što je lično doprineo rastu nataliteta Saksonije i Poljske, Augustus je do kraja vladavine 1733. izgradio jedan od najimpresivnijih gradova u Nemačkoj. Putujući po Francuskoj i Italiji odlučio je da sagradi palate i crkve kakvih do tada nije bilo u tom delu sveta. Zaljubljenik u nakit i umetnost, skupio je impresivnu kolekciju koja danas može da se obiđe u nekim od njegovih mnogobrojnih palata. Zahvaljujući tom megalomanijaku i njegovom izgleda neograničenom budžetu, Drezden je danas biser barokne arhitekture.

U svoje vreme, Drezden je bio prestonica kulture i umetnosti, a nikad neki veći industrijski centar. Veliki broj vila i palata danas stoje kao svedoci tom vremenu. Svi bogati industrijalci, bankari i trgovci iz okolnih gradova imali su "vikendice" u Drezdenu. Tu su dolazili da love u prostranoj šumi u kojoj i dan danas žive divlje svinje i jeleni, ali i da obiđu brojne muzeje i pozorišta. Malo je poznata činjenica da je danas upravo Drezden grad sa najvećom koncentracijom vila u Evropi. Tako barem tvrde ponosni lokalci. Kada se krene od istorijskog centra grada južno uz obalu reke Elbe, skoro deset kilometara obale krase prelepe vile sagrađene krajem 19. veka, dok je u unutrašnjosti sa obe strane reke ulica za ulicom ispunjena brojnim prelepim građevinama. Tu su i tri dvorca, sagrađena na strmim ivicama naselja Weisser Hrish ili Beli jelen. Jedan dvorac je pretvoren u ekskluzivni hotel, drugi se renovira, dok se treći koristi za raznorazne svečanosti.

Ali vrhunac Drezdena je, naravno, istorijski centar grada. Oni koji su posetili Drezden pre samo tri godine, danas ne bi mogli da prepoznaju koliko se promenio. Ali, da krenem po redu. Kao što sam prethodno pomenuo, Augustus Snažni je sagradio veliki broj baroknih palata i crkvi u centru Drezdena i okolini. Februara 1945. u jednom od najkontroverznijih bombardovanja u Drugom svetskom ratu, britanski i američki avioni, na zahtev Crvene armije, tri dana su bez prestanka u vatrenoj stihiji napalm i sličnim bombama sravnili sa zemljom istorijsko jezgro Firence na Elbi. Kad su tenkovi Crvene armije došli u Drezden, naišli su na brda cigle, kamena i pepela. Ništa što je Snažni sagradio nije ostalo da stoji. Prvo što su tada "oslobodioci" Drezdena uradili, bilo je da pokupe sva umetnička dela i blago iz bezbednih bunkera i pošalju ih za Moskvu i Lenjingrad. Odšteta, kako su je nazvali. Doduše, dosta toga je vraćeno u sledećih nekoliko decenija. Nekoliko istorijskih građevina je kao renovirano u stilu Potemkinovog sela, a ostatak oko čuvene Luteranske crkve Frauenkirche je raščišćeno i tu su arhitekte iz doba komunizma sagradile praktične pravougaone betonske konstrukcije u, i nama dobro poznatom i čuvenom, stilu socijalističkog realizma. Na nekoliko istorijskih zgrada u Drezdenu i dan danas možete da primetite table sa kraja 40-ih godina prošlog veka na kojima piše "oslobođeno od strane Crvene armije". Te iste palate komunisti su planirali da potpuno sklone, ali su stanovnici taj važan deo istorije grada referendumima odbranili od totalnog rušenja buldožerima.

Nakon ujedinjenja Nemačke, sudbina Drezdena nije bila ništa bolja od ostalih gradova Istočne Nemačke koje je pratila velika nezaposlenost. Ali, transformacija u poslednjih nekoliko godina je neverovatna. Zahvaljujući turizmu, porastu industrije visoke tehnologije i prodaji svih državnih stambenih zgrada jednoj privatnoj firmi, Drezden je danas jedini grad u celoj Nemačkoj kome je budžet u suficitu. Nezaposlenost je ispod nacionalnog proseka i gde god da se okrenete, primetićete barem jedno gradilište. Cene nekretnina su drastično porasle u poslednjih nekoliko godina, a gradske vlasti su odlučile da se otarase socijalističkog realizma iz centra grada i sve sovjetske "lego" zgrade su u roku od nekoliko meseci 2004. srušili. Ostavili su one na periferiji istorijskog centra koje su lepo renovirali i modernizovali. Npr. u klasičnoj pešačkoj šoping zoni koju nalazimo u svakom nemačkom gradu, odmah na izlazu sa glavne železničke stanice, prvo na što turisti nalete je najduža zgrada u Nemačkoj, ponos DDR i simbol "Pragerstrasse" stoji ponosno u redu sa ostalim pravougaonim konstrukcijama. Danas su sve te zgrade, sagrađene posle rata, renovirane i modernizovane na način kakav priliči 21. veku. Gradske vlasti jednostavno ne štede kad ulažu u estetiku i infrastrukturu. Po ceni od 250 miliona evra renovira se i glavna železnička stanica kombinujući moderan futuristički izgled sa baroknom arhitekturom, po projektu koji je dizajnirao čuveni engleski arhitekta Norman Foster.

Svetski poznata Frauenkirche, važan primerak arhitekture baroka koju je Johan Sebastijan Bah svečano otvorio pre skoro trista godina, danas je simbol Drezdena, čije je renoviranje koštalo 180 miliona evra. Ono što je fascinantno jeste da su izvođači radova iskoristili i veliki broj originalnih cigli i kamena i ugradili u zidove crkve. Crkvu sada okružuju potpuno nove kopije zgrada kakve su tu bile pre februara 1945. Umesto depresivnih betonskih konstrukcija, danas su u kućama veselih boja izgrađeni kafići, restorani, butici i luksuzni hoteli gde više od dva miliona turista godišnje prošeta uživajući u arhitekturi i opuštenoj atmosferi kakva više priliči nekom italijanskom gradu na obali Mediterana nego istoku Nemačke.

Smeštaj u strogom centru više je prilagođen onima sa dubljim džepom jer u hotelima Kempinksi, Hilton, Radisson SAS i sličnima teško da ćete naći sobu za manje od 150 evra za noć. Ali, u okolini i malo dalje od centra postoji veliki broj hotela srednje kategorije i privatnika gde u nekoj od mnogobrojnih vila može da se nađi povoljnija varijanta za noćenje.

Muzeja ima za svačiji ukus i skoro svi su u strogom centru grada. Da ne bih ulazio u detalje gde se šta nalazi, jer toga stvarno ima mnogo - izložbe se stalno menjaju, sve vredi i treba obići, opisaću samo jednu stalnu izložbu, povezanu za koga drugog nego za Augustusa Snažnog. Krajem 2006. posle mnogo godina veoma skupog renoviranja (posledice rata) ponovo su za javnost otvorene prostorije u palati Drezdena gde se nalazi najveća riznica blaga u Evropi (lokalni objektivni izvori informacija J). Poznata pod imenom Grünes Gewölbe ili Zeleni trezor, nju sačinjava kolekcija dragocenog kamenja, zlata, nakita i mnogobrojnih ukrasa za koju karte moraju da se naruče nedeljama unapred. Ali za one koji planiraju da posete Drezden i žele da obiđu ovu jedinstvenu kolekciju, karte od 15 evra mogu da se rezervišu preko interneta. Npr. samo jedan od izloženih eksponata, "minijatura indijske palate" na površini od jednog kvadratnog metra, koštala je u to vreme koliko i zidanje jedne prave kraljevske palate.

Odmah pored trezora, u sklopu palate Zwinger - koju je Augustus napravio kad se vratio iz posete Francuskoj početkom 18. veka - u jednom od 11 muzeja u palati je i izložba majstora klasične umetnosti. Slike umetnika kao što su Rembrant, Van Dajk, Van Ajk, Rubens, Kanaleto, El Greko i mnogi drugi, već dugo godina privlače ljubitelje umetnosti iz svih krajeva sveta. Čak i za one koji nisu zaljubljeni u slikarstvo, ta remek dela su nešto što će vas ostaviti bez daha, i to za mnogo manje para nego što bi koštala poseta sličnoj izložbi u Francuskoj ili Italiji.

Ako umetnost i skupoceni nakit nije dovoljan da vas očara, za zaljubljenike automobila i mehanike Drezden nudi nešto što se retko gde u svetu može naći. Samo nekoliko stanica tramvajem od centra grada nalazi se super moderna staklena fabrika VW u kojoj se sklapa luksuzni VW Phaeton, kao i neki delovi šasije za bentli. Dok čekate gradski prevoz na ulici ili prolazite tuda, možete da stanete sa strane i posmatrate kako radnici u belim radničkim odelima sa druge strane stakla ručno sklapaju Folsvagenov najskuplji model. A ako bas želite da sve to obiđete izbliza, možete slobodno da uđete unutra, platite kartu od nekoliko evra i prošetate se kroz fabriku koja je čistija od nekih bolnica, a radnici liče više na doktore, nego na mehaničare. Osim VW fabrike, nedaleko od Drezdena, petnaestak minuta lokalnim vozom od centra nalazi se i čuvena fabrika porcelana Meissen. Obilazak radionica gde se ručno pravi najskuplji porcelan na svetu u trajanju od oko sat vremena košta manje od deset evra, a posetioci mogu satima da se šetaju kroz izložbeni i prodajni prostor gde samo jedna obična šoljica za kafu može da košta oko hiljadu evra. Za cenu celog seta nisam nikad pitao.

Najbrži način da se obiđe Drezden, kao i u svim sličnim gradovima Evrope, jeste vožnja dvospratnim autobusima, koji za kartu od 15 do 25 evra (zavisno od dužine ture, sezone...) vode turiste kroz najatraktivnije delove grada, uključujući i kvartove sa najlepšim vilama. Ali za one koji žele nešto alternativnije, u Drezdenu kao i u Berlinu, možete da se opredelite da obiđete grad koristeći usluge firme Trabi safari. Pošto dosta istočnih Nemaca trenutno prolazi kroz neku fazu "ostalgije", tj, nostalgije za starim dobrim danima komunizma kad je sve bilo "bolje", turistima se nudi obilazak Drezdena u konvoju trabanta kabrioleta. Cene su malo više nego za obilazak autobusom, ali za one sa "zapada", izgleda da je vožnja trabantom doživljaj vredan tih para. Malo njih sa strane znaju da za cenu od tri karte mogu i da kupe jednog i vozaju ga do mile volje.

Međutim obilazak grada trabantima i autobusima samo su neke od mogućnosti koje se nude turistima. Kad god vremenske prilike dozvoljavaju, oni koji mogu da izdvoje 250 evra za nekoliko sati leta balonom iznad grada, kroz dolinu reke Elbe sa njenim vinogradima i iznad kvartova sa vilama, postoji i ta opcija. Jeste malo skuplja, ali koga god sam pitao o utiscima, niko nije žalio za parama.

Ako ste zaljubljenik u istoriju kao i ja, onda možete da na nekoliko sati budete i deo nje. Drezden je, takođe, baza najstarijoj i najvećoj floti parobroda na svetu. "Starija je i od one što krstari Misisipijem" (citiram objektivne lokalce). Svaki dan od marta do oktobra (i oko božićnih praznika), flota od devet parobroda, gde je najnoviji star više od 80 godina, a najstariji 130, provoza više od milion i po turista Elbom dok pijuckaju pivo i uživaju u okolišu. Vrhunac vožnje je svake godine u maju. Tada ljubitelji džeza mogu da uživaju u stotinama koncerata sa orkestrima iz celog sveta, neki u mnogobrojnim barovima, klubovima ili na otvorenom, a mnogi, kao i autor ovog teksta, na parobrodu iz 19. veka uz zvuke orkestra iz Luizijane. Festival se zove Dixieland i jedini je takve vrste u Nemačkoj.

Ljubiteljima opere, ali i onima koji nikad nisu imali priliku ili volju da prisustvuju jednom takvom spektaklu, poseta Semperoperi je nešto što se ne sme izostaviti prilikom dolaska u Drezden. Sagrađena sredinom 19. veka u baroknom stilu, Semperopera je postala jedna od najpoznatijih na svetu. Bila je potpuno uništena u vatrenoj stihiji posle bombardovanja 1945, a tek 1985. ponovo je izgrađena. Karte su uvek rasprodate nedeljama unapred, i osim što ih je teško naći, veoma su skupe. Ali, gde ima volje, ima i načina. Ovo je jedan moj "insajder" savet kako doći do karte. Pošto turističke agencije i veliki hoteli nedeljama unapred kupuju karte za operu i koncerte za svoje mušterije, često se desi da iz više razloga njihovi gosti jednostavno nisu u stanju da prisustvuju koncertu. A pošto neke karte koštaju i više od nekoliko stotina evra, a već su plaćene, onda ih vozači autobusa ili vratari iz velikih hotela jednostavno prodaju za ne više od 20 evra ispred ulaza u Sempreoperu malo pre početka koncerta. Naravno, to se ne dešava svaki dan, ali ja sam lično ušao unutra na taj način dva puta.

Inače, jezgro noćnog života u Drezdenu je Neustadt, na desnoj strani reke, preko puta istorijskog centra. Među uskim ulicama i četvorospratnim zgradama sagrađenim krajem 19. veka hiljade studenata provodi vreme u mnogobrojnim barovima, kafićima, klubovima, restoranima.... Neustadt nudi sve za svakoga. Restorana ima za svačiji budžet i ukus, od ekskluzivnih francuskih do klasičnih turskih restorančića. Iako je ceo Neustadt pun takvih turskih restorana, najpopularniji i najbolji je ubedljivo čuveni Durum Haus koji je postao institucija u Drezdenu. Otvoren i pun skoro neprekidno, služi možda najukusniji i najveći durum od svih koje sam do sada probao u Nemačkoj, a košta samo tri evra. A verujte mi, probao sam ih mnogo. Tu negde, u blizini Durum Haus, između mnogobrojnih barova, nalazi se i jedan koji se zove Lebowski. Malo mesto, izlepljeno posterima iz filma The Big Lebowski, gde možete u bilo koje doba dana i noći da na dva ekrana odgledate istoimeni sada već legendarni film, doduše bez tona, jer ipak moraju da puštaju i muziku. Neustadt ima neki fler Berlina i to je, čini mi se, jedini deo grada u kome nema ni jedne banke. Stanari, pretežno studenti, vode neku vrstu alternativnog života, "anti-establishment lifestyle". Sigurno nije najčistiji deo grada, ali je šarolik, interesantan, multi-kulti, veseo. Svakog juna organizuje se festival Šarena republika Neustadt, gde se ulice zatvore za saobraćaj i na stotine umetnika i muzičara organizuje raznorazne žurke i manifestacije. Održi se na stotine besplatnih koncerata, pretežno rok, metal i haus muzike dok svi građani "šarene republike" imaju pravo da ispred svoje kuće prodaju piće, hranu i šta god im padne na pamet, a da ne podležu strogim nemačkim zakonima o prodaji hrane i robe. Cene pića u Drezdenu relativno su jeftine, od 2 evra za pivo pa do nekih 6-7 evra za malo skuplji koktel. Cene hrane u restoranima u Drezdenu relativno su pristupačne i prlagođene svakom budžetu.

Ako Neustadt zvuči isuviše alternativno, dobar provod je zagarantovan i u dve tipične nemačke pivnice. U dvorcu Waldschloschen sa prelepim pogledom na dolinu Elbe, gde džez i bluz muzičari nekoliko dana u nedelji zabavljaju stotine gostiju, a druga u Schillergarten u staroj vili odmah pored Elbe, ispod mosta Plavo čudo. Cene piva su i tu oko 3 evra, dok su specijaliteti iz regiona malo skuplji nego što stvarno vrede. "Ostalgičari" u Drezdenu sada opet na raspolaganju imaju njihov čuveni Kakadu bar, legendarni retro-kič podrum u kvartu vila Weisser Hirsch gde masa njih pleše uz muziku Bitlsa, Elvisa i svih istočnonemačkih hitova iz perioda 50-tih do 80-tih. U vreme proletarijata i naprednog socijalizma, Kakadu je bilo mesto za partijske funkcionere da izvedu svoje ljubavnice, a tu je više puta svratio i Vladimir Putin, onda kad je kao oficir KGB bio stacioniran u Drezdenu. Ulaz u Kakadu je sedam evra, dok su cene pića sasvim pristojne, od 2,5 evra za pivo do nekih 7 evra za viski ili neki koktel. Dani komunizma odavno su prošli, Drezden je potpuno renoviran i životni standard je dosta porastao, ali i pored silnih para uloženih u modernizaciju i renoviranje svega mogućeg u tom gradu, mnogi se iz sentimentalnih razloga bore da zadrže barem nešto iz doba Demokratske Republike. Nekima je Kakadu pružio to zadovoljstvo, nekima muzej DDR, a za one hard-kor "ostalgičare" poput majke mog dobrog prijatelja, tu je i voz na liniji Berlin-Drezden-Prag-Bratislava-Budimpešta.

Izvor: B92