Nijedan Evropljanin nije kročio u grad od krstaša do 1812. godine...
a danas turisti noću u mračnim grobnicama mogu ispijati
pivo u društvu beduina
Dvadesetogodišnji
Husein govori dobro engleski, nosi farmerke, a samo iscrtane oči i
marama vezana na beduinski način odudaraju od zapadnjačkog ponašanja.
Uzbuđeno priča da se sprema za put u Prag jer je imao
sreće da se zaljubi u mladu Čehinju, studentkinju, sa čijim društvom je
nekoliko noći pio pivo u praznim i neosvetljenim grobnicama Petre.
Kaže, nije ni pomišljao
da će stići u Evropu, a sad ga je pomalo strah jer ne zna šta ga čeka.
Nikad nije napuštao svoju
pustinju.
Ovaj mladi Jordanac, poput mnogih svojih vršnjaka i
sunarodnika iz okolnih beduinskih sela,
svakodnevno dolazi do misterioznog izgubljenog grada Nabatejaca koji je
nedavno proglašen za jedno od
sedam svetskih čuda savremenog doba. Do pre 200 godina za Petru svet
nije ni znao da postoji, a danas je svakodnevno posećuju horde turista
i od nekadašnje enigme i tajne u pustinji ostaje uobičajena
slika masovnog turizma - mladi lokalci koji nude sve što se može
prodati i turisti koji sevaju blicevima i čičkaju se oko vodiča i
kamila.
Krstaši su
sveti gral sakrili upravo u ružičastom gradu. Uspeo je da ga pronađe
jedino
Indijana Džons u kultnom filmu, jer je Petra zaista bila jedno
od najskrovitijih mesta na svetu. Do
nje se stiže samo na dva načina, brdskom stazom sa severozapada ili
uskim klancem dugim kilometar i po, čije stene dostižu visinu i do 200
metara.
Lukavi
carinici
Petra je od prestonice
Jordana Amana udaljena dva i po sata vožnje. Na peščari neobičnih boja,
od žute, narandžaste,
ružičaste do ljubičaste, isklesan je grad koji je nekad bio prestonica
Nabatejaca, pustinjskog arapskog plemena
poreklom iz Jemena. Ušuškana među
stenama praktično je bila neosvojiva, mada je kasnije padala u ruke
Egipćana, neizbežnih Rimljana, krstaša i Turaka. Petra je pružala
sigurnost karavanima s juga Arabije koji su
prenosili začine i svilu iz Indije i Afrike, kao i tamjan s juga
Arabije. Smola sa stabala tamjanove biljke bila je u celom antičkom
svetu vrlo cenjena kao skupocena žrtva
bogovima, ali i kao lek. Carine i posredovanje u trgovini donosili su
Nabatejcima vrlo velike prihode. Tako su Nabatejci lepo živeli od
trgovine, a bili su i
dobri političari, pa su igrali na žici između tadašnjih supersila
Egipta i Persije, kupujući svoj mir što novcem, što
spletkama.
Smatra se da
je grad podignut između 9. i 40. godine
nove ere, da ga je posetio i čuveni rimski car Hadrijan, a slava mu je potamnela na kraju 2. veka kad se centar arapske
trgovine izmestio u Palmiru, u današnjoj Siriji. Nabatejaca više nema i čak se ne zna šta se s
njima desilo, ali su ostale prekrasne građevine i grobnice, isklesane u stenama
koje su nekad činile morsko dno, pa različiti slojevi stene sijaju jarkim
bojama, u zavisnosti od fosilnih naslaga.
Do Petre se
može stići na koji god način turista poželi, kao uostalom i svuda u arapskom
svetu. Možete se raspitati u lokalnoj
agenciji, kupiti autobusku kartu ili će vam prodavac suvenira ponuditi da vas
poveze svojim kolima. Jedna takva vožnja kolima za četvoro košta oko 50 dolara.
Na ulazu u
Petru smešteno je seoce u kom sve vrvi od turista i raznovrsnih prevoznih
sredstava. Udobni mali hoteli, butici, internet kafei, sve podređeno evropskoj udobnosti i
smislu za red. Većina turista se opredeljuje da se ovde smesti nekoliko dana i
natenane uživa u stenovitom gradu. Ulaz u čuveni klanac je ograđen, ulazak se
plaća 30 dolara, a može da se uđe peške, na magarcu, kamili ili u kočiji. Pošto je prilično skupo, većina posetilaca odluči
se za pešačenje. Duž jednog
zida klanca uklesan je žleb pokriven kamenim pločama
kojim su Nabatejci dovodili u Petru vodu iz
jednog brdskog potoka. Bili su poprilično lukavi pa
su dobro osmislili vodovodni sistem koji je omogućavao da grad i pod opsadom
neometano dobija i vodu za piće i navodnjavanje.
Faraonovo blago
Na izlasku
iz kanjona iznenada se stvori trg, posetioce zapahne hladan vazduh i
oduzme im dah najpoznatija građevina Petre - Khazna al Firaun, uklesana
u stenu. Beduini su je nazivali Faraonska riznica, iako je to samo
jedna od
mnogih grobnica. Ne zna se kad je tačno nastala, da li u 1. ili u 2.
veku, za
vreme cara Hadrijana. Po legendi, faraon je jureći Jevreje tu sakrio
svoje blago. Verovalo se da je blago pomoću
magije sakriveno u urnu, pa se i danas vide
tragovi metaka avanturista koji su verovali da će im se blago
strmeknuti u naručje.
Prema centru
Petre, s leve strane, nalazi se prilično očuvan amfiteatar iz 1. veka. I on je
isklesan u steni. Ima 33 reda, a nekad je
imao oko 5.000 mesta. Severno od njega je Kraljevski
zid, gde je na pola visine stene uklesano mnoštvo monumentalnih grobnica.
Ad Deir, grobnica u steni (naslovna strana),
nalazi se na izlasku s područja nekadašnjeg grada i jedan je od
najlepših
spomenika. Samo ime u prevodu znači "samostan". Verovatno zato što su
u srednjem veku ovde obitavali kaluđeri. Leži visoko na brdu i
impresivan je zbog svoje grandioznosti. Samo urna nad ulazom ukrasnog
okruglog hrama visoka je devet metara.
Petra je sve
do početka 19. veka bila zaboravljeni grad. Nijedan
Evropljanin od vremena krstaša nije kročio u njega sve do 1812. godine, dok su među istraživačima samo kolale legende o
izgubljenom gradu na Bliskom istoku uklesanom u stene.
Ljubav u
grobnici
Ma koliko nešto
bilo monumentalno, misteriozno ili divlje, čini
se da ne može da odoli masovnom turizmu u onoj najprizemnijoj
varijanti. U Petri maksimalno svi iskorišćavaju imidž Indijana Džonsa.
Mnogo kafića i butika se tako zove, prodaje se garderoba u njegovom
stilu, a
svim vodičima, vlasnicima kamila i magaraca mobilni zvoni melodijom iz
filma. U
Petri odavno niko ne živi, ali beduini iz okolnih sela sjate se od rane
zore na trgu nudeći
turistima srebrne narukvice, ogrlice, arapske marame, ali i
"antikvitete": lule iz Petre, novčić iz
Petre, isklesan natpis iz Petre... I muškarcima i ženama oči su
iscrtane crnim prahom koji ih štiti od
pustinjskog sunca. Svi mlađi savršeno govore engleski i isto tako
uspešno će vam prodati običan kamen za 10 dolara. Kao Husein s početka
naše priče
ili 12-godišnja Rašide koja prodaje srebrne ogrlice. U
farmerkama je, ali joj crna marama seže do pojasa. Turisti hoće da je
slikaju,
ali ona se izvrsno cenka:
"Ako
kupiš ogrlicu, možeš da me slikaš", kaže odsečno.
Na kraju je
trgovina obavljena. Rašidu su
fotografisali za pet cigareta koje će podeliti s drugaricama. Nema dobre
trgovine bez dobrog cenkanja.
INFO:
Jordan
Površina: 92.300 km2
Stanovnika: 6.053.193
Glavni grad: Aman
Etnički
sastav: Arapi 98%, Jermeni 1% i ostali
Jezik: arapski, drugi zvanični jezik engleski
Religija: sunitski muslimani 92%, hrišćani 6%, ostali 2%
Vremenska
razlika: od + 2 do +3
Telefoniranje: pozivni broj za Jordan je +962
Valuta: jordanski dinar (1
evro = 90)
Struja: 220 V
Klima: kombinacija mediteranske i pustinjske, temperatura zimi od 12 do 25, leti prelazi 40°C
Viza: dobija se na granici i košta 20 dolara
Šta videti: Khazna al Firaun ili Faraonska riznica, Ad Deir (grobnica u steni), Kraljevski zid, amfiteatar iz 1. veka
Kupovina: srebrni nakit, koža, obuća, suveniri
Hrana i piće: Mansaf
(tradicionalno jordansko jelo
napravljeno od jagnjetine i jogurta,
a služi se uz pirinač), muskan (jelo od
piletine s lukom, služi se uz debelu veknu arapskog hleba), maglouba (sastoji se od mesa ili ribe kuvane s
pirinčem). Od pića se najčešće konzumiraju čaj, arapska kafa ili bela kafa
(napravljena od skuvanih narandžinih cvetova). Popularan je i arak-liker od anisa koji se meša s
vodom i ledom
Smeštaj: u Amanu se cene pristojnijih hotela kreću od 20 do 100 evra za noćenje s doručkom
Kako stići: Letom Beograd-Aman preko Frankfurta, avio-kompanija "Lufthansa" organizuje letove svakog dana, kompanijom
"Jat" leti se do Frankfurta, a onda "Lufthansom" do Amana. To je samo jedna od mogućnosti.
Korisni linkovi:
www.visitjordan.com
www.jordanfanclub.co.uk
Izvor: Press
|
